Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović

Чтение книги онлайн.

СКАЧАТЬ mu se, ne daj Bože, nešto ne desi. Tu je noć moj šukunđed Dimitrije duhovno stupio u kontakt sa prethodnim Izabranikom tražeći od njega objašnjenje za nastalu situaciju. Dugo je prethodni Izabranik ćutao a onda je veoma lagano odgovorio:

      ‘Dimitrije, volji Božjoj i prethodnih Izabranika se ne smije suprotstavljati. Dijete mora proći kroz iskušenja zbog tvog suprotstavljanja našoj volji. O ovome niko od tvojijeh ne smije ništa saznati a dijete će poslije ovoga dobiti još veće moći od svijeh prethodnijeh Izabranika.’

      Sutra i narednih dana su dolazili komšije i rođaci sa svih strana, da bi videli i da bi se raspitali za zdravlje moga đeda. A njegovo stanje se uopšte ne menjaše. Koma. Ni živ ni mrtav. Samo što diše a inače se ni jednim delom tela ne pomera ni milimetar. I tako iz dana u dan. Svaki dan, svaku noć po neko kraj njega. On ništa ne jede. Samo mu na levak sipaju po malo rastvorenog meda i čajeve. Ponešto se slije niz usne a pomalo se provuče između stisnutih zuba. I tako, po nekoliko puta dnevno. Dođoše do dvadeset prvog dana. Tog jutra prababa Kosana ustala i mesi hlebove a prađed Mitar, posle probdevene noći i dalje sedi na stolici, nedaleko od kreveta koji od dasaka napraviše za dete, kojeg napuniše sa sirovom vunom, sa rukama se naslonio na mačugu a glavu položio na ruke i drema. Čeka da prababa ispeče hleb, da doručkuje pa da onda nešto poradi. Uspava ga blago škripkanje starog drvenog stola na kom je prababa mesila hleb. Dok je on dremao, a prababa mesila hleb, oči mog đeda se otvoriše i on pogleda po sobi. Posle Bog zna kojeg vremena, vide svog oca kako drema i svoju majku kako mesi hleb. Vidi je a ima čudan osećaj kao da čuje njene misli:

      ‘Bože dragi što se ovo naše jadno dijete namuči. Da oće Bog da se smiluje i da ga uzme, da mu prekrati muke, da bi se i ostali članovi porodice odmorili.’

      ‘Majko, ja neću umrijet ‘ – progovori moj đedo slabašnim glasom. Prababa se trže u čudu a prađed poskoči iz sna.

      `Bože, ovo je naše dijete poluđelo` – beše mu prva pomisao posle prekinutog sna. I tu je misao moj đedo osetio. ‘Tata, ja nijesam poluđeo’ – opet progovori moj đedo. Oboje su zanemeli u čudu. Nisu mogli da veruju ni ušima ni očima. A onda se prađed pokrenu, dođe do deteta, uze slabašno telo u svoje naručje i poče plakati od sreće. Toj radosti se pridruži prababa a iz susedne sobe poče izlaziti ostatak đedove porodice. Svi su tog trenutka bili srećni. Opet se po selu proču glas, kao i prošlog puta kada je nastradao, da se probudio iz kome. I opet komšije, rođaci i prijatelji dolaziše da ga posete. Mnogo puta je moj đedo zbog iscrpljenosti prespavao mnoge posete, ali je mnogo puta, kada je bio budan, pozivao svog oca i tiho mu šaputao ko šta misli od tih gostiju. Prađed bi ga ućutkivao ne dozvoljavajući mu da bilo šta kaže pred gostima, da ne bi oni saznali tu đedovu tajnu.

      ‘Samo sine ti da mi ozdraviš i da u potpunosti ojačaš, pa će tebe tajo poves kod popa da ti on čita molitve da se to zlo mikne od tebe ‘ – šaputao bi prađed milujući ga po kosi. I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, negde posle mesec i po dan, moj đed potpuno ozdravi. Njegov đedo Dimitrije opet poče sa njim da vežba. Sada je dete pokazivalo još više uspeha. Njegov otac ga jednog dana uze sa sobom i povede u crkvu. Dođe kod popa Gavrila ispričavši mu sve šta se dogodilo. Na kraju reče:

      ‘Ne smijemo što loše pomislit od njega. Čita nam misli ka da je najpismeniji i ka da čita neku knjigu.’

      ‘Da li ti Mitre moš ostat kod nas u konake da prespavaš dvije tri noći, jer se nadamo da će prekosjutra ili prektan kod nas u crkvu doj vladika pa će on odlučit što će učinjet s đetetom.’

      Prađed pristade, oni prespavaše dve noći a treći dan dođe vladika Teodosije. Pop Gavrilo mu sve ispriča a vladika reče da uzmu to dete u crkvu, da ga opismene i da iz njega isteraju zle duhove. To saopštiše mom prađedu a on, nemajući kud, ostavi svoje dete i vrati se sam kod kuće. Otac Dimitrije ga sačeka pred vratima.

      ‘Sine, šta učini s đetetom?’

      ‘Tajo, ti znaš da je naše dijete opsjednuto nečistijem duhom pa ga ja ostavik u crkvu, po volji vladike Teodosija da mu u narednoj godini čitaju molitve da bi se njegovo tijelo očistlo od grijeha. Uz to će, tajo, naučit da čita i piše. ‘

      ‘Sine, sine. Još ti ne mogu reć jesi li ili nijesi pogriješio.’

      Te je noći moga đeda đedo opet pozivao prethodnog Izabranika i od njega zahtevao da mu objasni novonastalu situaciju. Dobio je odgovor da se ne meša, da pusti dete da provede u crkvi narednih godinu dana, da se opismeni a onda da nastavi sa njim da vežba do njegovog savršenstva. Tada se šukunđed Dimitrije primirio.

      Od prijema u crkvu moj đedo je počeo živeti sasvim drugačiji život od onoga kojim je prethodno živeo. U crkvi je morao da radi sve poslove koje su zahtevali od njega. Morao je da čita i piše brojeve i slova i da se neprestano moli da iz njegovog tela izađu zli duhovi koji su se tu nastanili. Tako su prolazili dani. On se molio Bogu sve više se spajajući sa sferom duhovnog, učio i neprestano čuvao tajnu Izabranika koju će do kraja usavršiti sa svojim đedom kada izađe iz crkve. Tako prođe ta duga godina. Tačno nakon godinu dana, opet vladika pri kraju toga dana dođe u crkvu. Svi se skupili da ga dočekaju. Svi se sa njim pozdravljaju ljubeći ga u ruku a on kada dođe do moga đeda reče:

      ‘Sine moj kako si? ‘ ‘Dobro Bogu hvala’– odgovori moj đedo.

      ‘Eve je danas godina kako smo te primili ovđen, sjutra će doj tvoj otac da te uzme a ja sam doša da vidim šta se poradilo sa tobom i da te nad na Boga vrnem tvojijem roditeljima.’

      Neopisiva radost se razli dušom moga đeda. Opet će kod svoje kuće sa svojim roditeljima, sa svojom braćom i sestrama. Suze radosnice mu krenuše niz lice.

      ‘Nemoj plakat sinko. Sve je to Božja volja i Božja promisao. Javljali su mi da ti je duh Božji pomaga i da si neopisivo brzo savlada čitanje, pisanje, sabiranje i oduzimanje’ – govoraše mu stari vladika. ‘No sine, da viđu koliko smo uspjeli u svom naumu, da istjeramo zle duhove iz tvojega tijela.’

      A moj đedo, dete ko svako dete. Nije zapravo ni znao zbog čega su ga ostavili u crkvi. Svom dušom se molio da iz njegovog tela izađu zli duhovi a nije u potpunosti ni znao šta je to. I sada, obradovan pred polazak kući reče vladiki da se svakodnevno molio i da u njegovom telu nema više zlih duhova. Neki unutrašnji osećaj mu je govorio da ti nepoznati zli duhovi mogu pokvariti njegov odlazak kući. A onda ga je vladika upitao.

      ‘Možeš li nam reć da li ti vidiš da će se uskoro desiti neke promjene ođe kod nas i da li osjećaš šta bilo ko od prisutnijeh misli?‘

      Moj se đedo obradova i tog trenutka pomisli: konačno njemu mogu da kažem sve ono što vidim i osećam jer mi drugi to nisu dozvoljavali. I moj đedo poče da govori:

      ‘Vidim presvetli vladiko da će uskoro ovi Turski nasilnici izgubit svu vlast na ovim prostorima. Mi ćemo izgubit Skadar i dosta naše zemlje a onda će doći dani kada će se mnogo ratovati. Ginuće se na svaki korak i mnogi će nevini stradati’. Pričao je moj đedo i na trenutak pogledao vladiku, mati igumaniju, sveštenike, sestre monahinje i na svim licima primetio izraz zaprepaštenja.

      ‘Opsednut je demonskim silama! ‘ – viknu vladika i poče da se krsti. Za njim se svi ostali počeše krstiti. ‘Ne krsti se demonska silo jer nas nećeš zavarati! ‘ – opet viknu vladika na mog đeda kada je, videvši da se svi krste i on počeo da se krsti. A moj đed, videvši da su se svi usmerili protiv njega, htede da ih ubedi pa reče:

      ‘Presvetli vladiko, kunem se Bogom da sam rekao ono što sam video.’

      ‘Ućuti sotono! – viknu opet vladika i sa rukama poče pokazivati ko će šta raditi. СКАЧАТЬ