Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović

Чтение книги онлайн.

СКАЧАТЬ mu prethodnih dana davali. Sedmog dana je ustao, oslanjajući se na stvari po kući, prvi put posle par meseci sam je uspeo da ode do wc – a. Desetog dana se nije oslanjao na stvari, hodao je. Petnaestog dana je pozvao taksi i sam otišao u bolnicu da mu izvrše kontrolu. Osoblje bolnice je bilo u šoku. Ustanovili su da se potpuno izlečio. Za nekoliko dana, kada budem otišao opet da radim, imam narudžbine da ponesem čajeve za osamnaest osoba. Ako se čajevi pokažu uspešni kod svih osamnaestoro bolesnika kao što su se pokazali kod ova dva, onda mi je Saša, i on je poreklom iz Rusije a ja kod njega radim, rekao da ćemo u Nemačkoj patentirati ove čajeve i da ćemo ih regularno prodavati po celom svetu. Verujte mi da je to bila želja moga đeda i ja ću se potruditi svim silama da je ostvarim. Zamislite samo koliko ima bolesnih ljudi od raka? Možete li zamisliti njihovu sreću kada saznaju da se mogu izlečiti od te opake bolesti!“– govorio je Miki pun ushićenja. Njegova radost nije bila zbog novca koji će zaraditi na taj način. Radovao se sreći tih ljudi koji će se izlečiti. „Ja znam da će se sve to ostvariti, mada sam svestan ogromne opasnosti koja mi preti. Predosećam, ali još ne mogu tačno odrediti šta je to.“

      Završio je i Markovu masažu. Kada je mene masirao, njih dvojica su izašla na terasu. Odmah posle mene je došla jedna žena a posle nje neki čovek. Dok je njih masirao, nas troje smo se dogovorili da pređemo kod njega da spavamo. Imaćemo par sati da postavimo kamere i bubice da bismo mogli u svakom trenutku i u celoj prostoriji da ga pratimo. Inače, mogli smo najiskrenije da kažemo da su njegove masaže nešto najprijatnije za ljudski organizam, ali smo se isto složili da još ni jednom rečju nismo dotakli temu o toj tajni famoznog razvijanja mozga. Miki je završio masažu čoveka koji je došao, a onda smo se sa njim dogovorili da ostajemo da spavamo kod njega i da ćemo postaviti kamere i ozvučenja. On je pristao – poći će kući da ruča, posle ručka ima da izmasira još jednu ženu a onda počinjemo našu priču. Dok je on bio odsutan, brzo smo postavljali kamere i ozvučenja, proveravajući njihovo funkcionisanje. Bili smo zadovoljni.

      5

      Popodne, Miki otpoče svoju priču: „Ispričaću vam sve ono čega se sećam i sve što mi je đedo ispričao. Normalno, neke tajne moraju ostati tajne, ali ću ispričati sve ostalo što mogu.

      Kažu da je neki đedov pra, pra, pra deda u njegovom plemenu prvi osetio da može rukama da pomaže ljudima. Kažu da je imao fantastične moći. I još kažu da je on prvi na svetu uspeo da otvori način razvijanja mozga do neslućenih mogućnosti. Nije bio pismen kao što i drugi nisu bili u to vreme. Onda su se tajne po nekoliko stotina i hiljada puta prepričavale Izabraniku koji je morao da ih nasledi. Taj Izabranik bi ih, opet, pri kraju svog života prepričavao sledećem Izabraniku, i tako bi se to znanje prenosilo sa Izabranika na Izabranika ili sa kolena na koleno. U njegovoj porodici se uvek rađalo dosta dece. Pored ostale braće i sestara rodio se i moj đed Gaco. Tako je to nasledno znanje, uz saglasnost prethodnih Izabranika došlo do mog đeda, tj on ga je nasledio i postao Izabranik. Pošto je učio da piše u jednoj crkvi, on je sve to sto mu je prethodni Izabranik objasnio kasnije zapisao u sveske. Tada su deca od malih nogu počinjala nešto da rade i na taj način, ma koliko, doprinose svojoj porodici. Tako je i moj đed sa nepune tri i po godine počeo da čuva stoku sa svojim starijim bratom. Uz brata se učio a kasnije je to radio sam. U to vreme, još dok je moj đedo bio malo i slabašno dete, njegovom se đedu Dimitriju, koji beše Izabranik, a da to ni njegov sin Mitar nije znao, jedne noći pojavi prethodni Izabranik i od njega zahtevaše da sve svoje znanje prenese na svog unuka da bi on, po volji Božjoj, postao Izabranik. Nekoliko noći je Dimitrije razgovarao sa prethodnim Izabranikom pokušavajući da dete sačuva od preteškog bremena koje mu je bilo suđeno. Opirao se i prepirao da je prerano da se detetu koje još ne zna dobro da govori, koje ne zna ozbiljnost situacije, poveri tolika odgovornost. Sve je bilo uzalud. Volja Božija i prethodnih Izabranika se morala ispoštovati. Tako je njegov đedo tužna srca počeo da vežba budućeg Izabranika. Probudio ga je u ranu zoru jednog ponedeljka i sa njim otišao u šumu. Dugo se krstio pred njim, nemo mičući usnama a onda mu je tri puta dunuo u nos. Dete kao da se preobratilo. Lice mu je sijalo nekom čudnom svetlošću. Tu svetlost je mogao videti prethodni Izabranik ili svako produhovljeno biće. Tada je đedo počeo učiti dete predajući mu najsvetije tajne koje je i on nasledio. Svakodnevno su trajale te vežbe, po nekada čitav dan a po nekad kraće. Dete obdareno svetim duhom sve to upijaše u svoju dušu nikom ne govoreći o svetoj tajni koju nasledi od svog đeda. Shvatio je, iz đedovih reči, a obdaren svetim duhom kolika bi opasnost bila ako bi se te tajne saznale, pa je zato ćutao, nikom, pa ni svojim najrođenijim ne pominjući ni jednu jedinu reč razgovora između njega i njegovog đeda. Savladavao je i najteže vežbe pred kojima se nalazio. Uspesi su se nizali neshvatljivom brzinom. Imalo je tu još mnogo da se uči, ali je njegov đedo Dimitrije bio prezadovoljan. Jednom prilikom, posle Petrovdana, ug rećalo letnje Sunce, njemu obukli neke pantalonice i pustili ga da čuva stado. Ovce se uskomešale pa se rastrčale na sve strane. Detetu od četiri i po godine beše interesantno da juri za njima i da ih pokupi u stado, a one kao da nešto predosećaju pa jur tamo, jur ovamo, udaljiše se mnogo više nego što su se udaljile bilo koji put do tada. I verni šarplaninac Garindža se nešto uzmuvao pa samo reži. Da neće neki vuk da napadne stado, pomisli dete i baš da potrči da vrati ovce, Garindža skoči da mu prepreči put, ali kasno. Ogromna zvečarka zabode svoje oštre zube u njegovu potkolenicu. Garindža skoči, uhvati ogromnog reptila rastržući ga svojim zubima. Dođe do mog đeda i poče da cvili, a njega sve više hvataše nesvestica zbog otrova koji mu je ubrizgan u telo. Već je slabašno čuo cviljenje svog vernog Garindže, osećajući da mu se sve više spava. Utonuo je u san i više ništa nije čuo. Nije znao da su se ovce vratile kući. Nije znao da su se u kući svi uplašili i da su krenuli da ga traže. Nije znao da je verni Garindža ostao pored njega, neprestano ga ližući po licu, u očekivanju da se probudi. Spuštao se mrak. Ukućanima se pridružio i po neki komšija iz sela i sa upaljenim bakljama su krenuli u potragu.

      ‘Vjerovatno je i njega i Garindžu izijo vuk’– komentarisao je jedan od komšija. ‘Vele da ođen ima jedan stari i vele da je opasan ka crni vrag. Još vele da ne ostavlja ništa u životu’ – nastavljali su da komentarišu svak na svoj način i dalje pretražujući šumu. Ođednom se negde u daljini čuo lavež. Svi su zastali osluškujući. Onda su opet, kao po komandi, svi počeli da pričaju.

      ‘Viđi, vuk je izijo samo Gaca a Garindžu je ranijo te se sad ni on ne može dovuj do kuće’ – govorio je jedan a onda je drugi prokomentarisao: ‘More bit svašta. Ljuđi, nemojmo razglabat, no ajd da jopet pozovemo Garindžu i da čunemo đe je, pa da se uputimo i da ik nađemo.’

      Tako i uradiše. Opet se ču lavež iz smera Mačkove stene. Ta je gola litica, visoka preko sedamdeset metara, u čijem su dnu sami šiljci od stena. Naziv je dobila po jednom mačku koji je svima u selu provaljivao u pušnice ili ostave i uvek im pravio štetu. Jednoga dana ga je jedan seljak u večernjim satima uhvatio, stavio u prteni džak i sa vrha te litice bacio na šiljke od stena. Mislio je da ga je ubio i srećan došao kući. Na njegovo, a i zaprepaštenje svih seljaka, mačak je tu noć išao po selu i tako glasno mjaukao da su svi mislili da su u njemu zli dusi. Posle te noći više ga nikad niko nije video. Zbog toga su, od kad se zna za tu priču, svi seljaci izbegavali tu stenu. Sada su svi složno krenuli u tom pravcu. Nedugo zatim oni nađoše Garindžu i opruženo telo mališana. Kada su u blizini videli rastrgnuto telo zvečarke svima je bilo jasno šta se desilo. Prađed i prababa zakukaše bacivši se na nepomično telo svoga deteta.

      ‘Lele nama sine’ – leleče prađed i grli nepomično telo. Pored njega, baba vrišti i čupa kosu. I mnogi od ostalih plaču, a opštem stanju se pridružilo i Garindžino cviljenje. Sami Bog zna dokle bi to trajalo da se negde u blizini ne ču zavijanje vuka. Garindža poče da reži a oni se svi prenuše. Prađed Mitar uze moga đeda, podiže ga na grudi i oni svi krenuše put kuće. Totalna tišina. Svi isčekuju da opet čuju zavijanje vuka. Svima se po svesti vrzmala misao da mu je verovatno negde u blizini jazbina, pa su ga uznemirili. U tom nemom napredovanju glas moga pradede Mitra ođeknu kao grmljavina: ‘Kosana, men se čini da osjećam da je naše dijete živo!’ Svi se primakoše i prineše СКАЧАТЬ