Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović

Чтение книги онлайн.

      ‘A možete li mi reći’ … krenu gospođa nešto da ga pita, ali je on prekide:

      ‘Gospođo, molim te zapamti da kod mene nema persiranja. Slobodno mi se obraćaj kao da se znamo sto godina i da smo najbolji prijatelji.’

      „I meni je isto rekao i ja sam se zbog toga ušeprtljao“ —prekide ga Marko.

      ‘Joj … zaista ne znam da li ću uspeti, ali ću se svakako potruditi’ – nastavi svoju priču vlasnik hotela.

      ‘Gospođo, od toga mnogo zavisi izlečenje tvoga deteta.’ Njegov glas je zazvučao tako molećivo kao da od njene odluke zavisi izlečenje koje je njemu potrebno, a ne njenom detetu.

      ‘Da, da, da. Normalno da ću za njegovo zdravlje sve uraditi, ali se plašim da mi se ne desi da pogrešim jer je to navika stečena godinama’ – zamuckujući poče da objašnjava stanje u kojem se našla.

      ‘Samo se ti potrudi’ – reče Miki i ode da pozove sledećeg pacijenta koji je čekao svoj red.

      ‘Nisi mi samo rekao da li kod njega postoje šanse za ozdravljenje ‘—upita ga žena kada je stigao do vrata.

      ‘Sve je u Božijim rukama i onako kako on kaže. Mogu ti samo reći da je mozak najčudnija mašina i da se može razviti do neslućenih granica i mogućnosti, ali ti do sutra ništa neću reći. ‘

      E sada ću reći da je ta žena uradila sve što joj je on rekao. Znam da je dovodila dete još nekoliko meseci. Uvek kada je kod njega bila gužva, kada nije mogla tamo da spava, ona je dolazila kod mene u hotelu i tada bismo pričali o njegovom čudnom izlečenju. Uglavnom sada, posle nešto više od godinu dana, njeno dete ne samo da je upisano u školu, nego je jedno od najboljih učenika. Jeste dragi gosti, istina je to i verujte da nema dana da bar neko sa strane ne odsedne u mom hotelu da bi mogao da ode kod njega na masažu.“

      Zazvoni telefon, on se javi, mahnu nam udaljavajući se i mi opet ostasmo sami.

      „Zaista ne znam sta da kažem“ – reče Zoran u neverici. „Prosto, kao da ljudi znaju o čemu razmišljamo i za čim tragamo, pa nam upravo na tu temu ispričaju po neku baš interesantnu priču.

      „Stari ljudi kažu – gde ima vatre ima i dima“ – obrati mu se Tanja.

      „Jeste Tanja, u pravu si, ali pogledaj realno … Ma to je prosto nemoguće u današnje vreme!“

      „Da li je moguće da si opet neopisivo tvrdoglav?“ – upita ga Tanja ljutitim glasom.

      „Ma daj, molim te! Pobogu Marko, što nisi uzeo nekog drugog u ekipu, ko je razložniji i ko neće poverovati u svaku bapsku priču“ – poče Zoran da se nervira i da podiže glas.

      „Zaista ću, ako ovako nastavite, pozvati direktora“ – zapreti Marko. „Zar moramo i ovde, u kafani gde nas drugi slušaju, da pokazujemo svoju nekulturu. Hajdemo lepo svak u svoju sobu, pa ćemo videti šta će nam sutrašnji dan doneti.“

      „Da budem iskren, jedva čekam sutrašnji dan da bih upoznao tog čudaka“ —reče Zoran malo povređen Markovim rečima jer je računao da će ga podržati.

      Pođosmo na spavanje svako sa svojim mislima.

      Nedaleko od manastira Ziče ka Kraljevu nalazi se predivan hotel „Đerdan“. Verovatno čist vazduh i umor od napornog putovanja učiniše da smo tu noć prespavali kao jagnjad. Probudi nas ljubazno osoblje hotela. Jutarnja kafa i doručak nas potpuno okrepiše. Razdragani kao da sinoć nije bilo prepirke među nama, polako se spremasmo da posetimo manastir Žiču, da malo prošetamo pa ćemo onda na zakazani termin. Gazda hotela nam objasni kako ćemo najlakše naći Mikija i mi krenusmo. Lepota manastira Žiče se ne može opisati rečima. Treba to doživeti, treba upiti u sebe tu duhovnost, imati svest o vekovima kroz koje ova svetinja zrači.

      Onda smo krenuli ka Mikiju. Ovde navigacija ne pomaže. Ulice koje još nisu ucrtane ni u jednu kartu se jedino mogu naći ako nekog upitamo za njih. Mnogo puta smo zaustavljali prolaznike i konačno dođosmo na odredište. Kuća stara a pored same kuće potok. Prizemlje od pečene cigle a prvi sprat od drveta. Prosto podseća na neka davna vremena kada se živelo po Božijem nahođenju bez lekara i bez tableta. Par livada i prelepa šuma behu ukras ovog starinskog doma. A sa druge strane neke šupice i još jedna drvena građevina. U toj građevini su prethodni vlasnici držali stoku. Sve prosto odiše mirisom prošlih vremena. Od mostića pa do te drvene kućice napravljena je betonska staza koja je sa obe strane ukrašena raznoraznim cvećem. Kasnije nam ispriča da mu je izgradnju ove staze pomogla prijateljica Sara koja živi i radi u Švajcarskoj, a koja je kod njega dolazila na masaže. Stazom stigosmo do male terase. Na terasi klupa, sto i krevet.

      „Dobar dan“ – pozdravismo čoveka koji seđaše na tom krevetu.

      „Dobro vam Bog dao – otpozdravi on.

      „Da li i Vi čekate da Vas gospodin Miki izmasira?“ upita Tanja.

      „Ne sine, ja sam završio pa rekoh ajde da ispušim jednu cigaretu dok on izmasira moju ženu.“

      „Kako Vam se svidelo kako Vas je gospodin Miki izmasirao?“ – nastavi Tanja komunikaciju.

      „Slušaj sine. meni se možeš obraćati kako hoćeš, a što se njega tiče, mogu ti reći da on ne voli ni da mu se kaže gospodin ni da mu se persira. U jednu ruku to mu je pametno. Neka se bar ovde kod njega ne oseća da se neko uvažava i uzdiže. Svi smo mi isti. I bogati i siromašni i lepi i ružni, svi smo od krvi i mesa. A što se tiče masaže, mogu reći da su sve reči i pohvale suvišne. To je potrebno doživeti pa o tome imati svoje mišljenje.“

      Nastavili bismo sa njim da pričamo, ali se u tom trenutku otvoriše vrata. Izađe jedna starica a za njom Miki. Pozdraviše se sa nama a onda nas baba i deda napustiše.

      Miki nas pozva i mi uđosmo u prostoriju od oko trideset kvadrata.

      „Sedite slobodno, a ja se vraćam za par minuta“– reče Miki i izađe.

      Gledamo po prostoriji. Na zidovima neke starinske slike i par Mikijevih diploma. Desno od vrata furuna, do nje stolčić na kojem behu oprane i uredno složene čaše a ispred neka drvena ćasa, u njoj nekoliko novčanica, pet šest jaja i isto toliko jabuka, krevet i u ćošku veliki televizor. Desno od televizora još jedan krevet i na kraju, ugaona garnitura, a na njenom uglu napravljen neki plakarčić u kojem behu poređani peškiri, ćebad za masažu, flaše i teglice sa raznim melemima. U trećem uglu električni šporet i frižider, do njih fotelja za masažu. Do samih vrata sa leve strane beše neka drvena vitrina. U njoj uredno poslagane čaše, tanjiri i ostalo posuđe. Na sredini prostorije neka sprava a odmah iza nje krevet za masažu.

      „Moram samo da te pitam – da li ovo liči na ordinaciju nekog čoveka koji toliko pomaže ljudima i koji je u stanju da razvije mozak do neslućenih granica?“ – zajedljivo upita Zoran Tanju.

      „Pravo da ti kažem, nisam impresionirana ovim što vidim, ali šta je tu je. Sada ćemo sa njim porazgovarati pa ćemo videti šta ima da nam kaže. Ne znam zbog čega, ali ja i dalje verujem ovom čoveku.“

      Opet su bili spremni da počnu sa raspravama ali se vrata otvoriše i oni ućutaše.

      „Znači, niko od vas troje nije došao da bi se masirao“ – reče Miki. „Dobro, ipak ću vas ja izmasirati a uz masažu ćemo malo i popričati. Hajde, svlači se do pojasa i legni СКАЧАТЬ