Melisandina Želja. Rosette

Чтение книги онлайн.

СКАЧАТЬ da se otarasim noćašnjeg sna i zato što je bio prvi u mom životu, a to mi je još uvek bilo jezivo otkriće, ali i zbog toga što je bio vrlo živ, bolno živ. Zvuk sa šporeta me prenu. Bio je tako strašan da sam pomislila da sam ga čula i u mom snu. Možda ga je baš taj detalj učinio stvarnim.

      Bezizražajne oči mi se napuniše nezadrživim suzama. Jecaj koji nisam mogla da kontrolišem, izađe mi iz grla. U tom stanju me nađe domaćica kad se vratila u kuhinju. „Evo svežih ruža za našeg gospodina i gazdu“ reče veselo. A onda vide moje suze i prinese ruke na grudi. „Gospođice Bruno! Šta se desilo? Jeste li dobro. Nije valjda zato što Vam gospodin Meklejn ispira mozak? On voli da se ruga svima, vuk samotnjak, ali je drag kad se seti da može i takav da bude… Ne brinite, šta god da Vam je rekao, već je zaboravio“.

      „U tome je problem“ rekla sam plačljivim glasom, ali ona nije čula, jer već je počela svoje priče.

      „Spremiću Vam čaj, prijaće Vam. Sećam se, jednom, u kući gde sam ranije radila...“

      Otrpela sam u tišini njenu dugačku priču, ceneći promašeni pokušaj da me zabavi. Pila sam topli napitak i pretvarala se da mi je bolje kako bih odbila dalju pomoć. Htela sam sama da odnesem ruže, ali ona je navalila da me isprati bar do odmorišta i tu njenu ljubaznu ponudu nisam mogla da odbijem. Kad sam se vratila u radnu sobu bila sam ona stara Melsanda, oči su mi bile suve, srce mirno, duša bezbrižna.

      Vreme je prolazilo, teško kao armirani beton, u tišini crnoj kao i moje raspoloženje. Meklejn me je ignorisao sve vreme, obraćajući mi se samo kad je morao. Grčevita želja koje se pojavila u sumrak bila je ista kao i ona jutrošnja. Želela sam ponovo da ga vidim. Da li je moguće da je prošlo tako malo vremena?

      „Možete da idete, gospođice Bruno“ rekao mi je ne gledajući me u oči. Samo sam mu poželela prijatno veče, otmeno i hladno kakav je bio i on.

      Zamolio me je da nađem Kajlija, i dok sam ga tražila sam Kajlija začula sam jecaj koji je dolazio ispod stepenica. Spetljala sam se i nisam znala šta da radim. Posle malo razmišljanja, rešila sam da vidim odakle potiče taj zvuk i to što sam videla me je zbunilo.

      Lice u senci, nejasni obris koji je bio zauzet duvanjem nosa, bio je Kajl. Čovek koji je držao zgužvanu maramicu u ruci bio je bleda kopija onog ludog zavodnika od pre nekoliko dana. Samo sam ga pogledala, nema od iznenađenja.

      On primeti da sam tu i napravi korak napred. „Jel ti žao? Ili ti je smešno?“

      Izgledalo je kao da sam ga krišom gledala, kao da sam neki bezobzirni posmatrač. Odbila sam ternutni napad i opravdala se.

      „Traži te gospodin Meklejn. Hoće da se povuče u sobu da bi večerao. Ali… Jesi li dobro? Mogu li nekako da ti pomognem?“

      Lice mu se osu tamnim flekama i shvatila sam da je pocrveneo, jer mu je bilo neprijatno.

      Napravila sam korak unazad. „Ne, izvini, zaboravi šta sam ti rekala. Samo nabijam nos u tuđa posla“. Odmahnuo je glavom, neobično plemenit. „Mnogo si draga da bi nabijala nos u tuđa posla, Melisanda. Ne, ja… Samo sam neraspoložen zbog razvoda“. Tek tada sam shvatila da u ruci ne drži maramicu, nego neki papir. „Otišla je. Svi moji pokušaji da nešto popravim su propali“.

      U tom trenutku mi dođe da se nasmejem. Pokušaji? A kako je to pokušavao? Tako što je davao provokativne predloge jedinoj mladoj ženi u svojoj okolini?

      „Žao mi je“ rekla sam i bilo mi je neprijatno.

      „I meni“. Napravio je još jedan korak unapred i izašao iz senke. Lice mu je bilo izbrazdano suzama i promenila sam mišljenje koje sam o njemu ranije imala.

      Nisam znala da li da ga i dalje zbunjeno gledam. Šta je nalagao bonton po pitanju obraćanja osobama koje se razvode? Kako ih utešiti? Šta da im kažeš, a da ih ne povrediš? Ma da, kad je pisan bonton razvodi nisu ni bili mogući.

      „Reći ću gospodinu Meklejnu da ti nije dobro“ rekla sam.

      On se uspaniči. „Ne, ne. Ne smem sada da ostanem bez posla, a plašim se da Meklejn samo traži razlog da me definitivno otpusti iz Midnajt rouza. Ne, samo malo da se saberem i stižem“.

      „Malo vremena da se sabereš, naravno“ ponovila sam nepoverljivo. Kajl je stvarno strašno izgledao, kosa mu je bila razbarušena, lice crveno od plakanja, bela uniforma izgužvana kao da je u njoj spavao. „Dobro. Laku noć“ pozdravila sam ga, a moja jedina želja je bila da se sklonim u sobu. Bio je ovo jedan dug dan, nisam bila u stanju nikoga da tešim, ni sebe samu.

      Klimnuo je glavom kao da nije imao poverenja u svoj glas.

      Na kratko sam svratila u kuhinju pre nego što sam se popela u sobu. Nisam bila gladna, pa sam htela da kažem ljubaznoj gospođi Mekmilijan da neću da večeram. Uputila mi je blistav osmeh i pokazala na šerpu na šporetu. „Spremam supu. Znam da je vrućina, ali ne možemo jesti samo salatu do septembra“.

      Nešto me je steglo u grlu i ja sam se pokajala. Naprasno sam promenila odgovor i zaustavila ga baš kad je hteo da mi izađe iz usta. „Obožavam supu, bez obzira da li je vrućina ili nije?.

      Pre nego što je počela da brblja ispričala sam joj šta se desilo Kajliju, bez mnogo detalja.

      „Izgleda da je stvarno potrešen razvodom“ rekla sam sedajući za sto.

      Ona odmahnu glavom i nastavi da meša supu. „To je od početka bilo osuđeno na propast. Žena mu se preselila u Edinburg pre nekoliko meseci i šuškalo se da već ima nekog drugog. Znate već kakvi su zli jezici… Nije ni on svetac, ali je vezan za ove krajeve i nije želeo da ode iz sela“.

      Sipala sam sebi malo vode iz bokala. „I zato je ostao ovde?“

      Domaćica je sipala supu u tanjire i ja istog trenutka počeh glasno da je srčem. Bila sam gladnija nego što sam mislila.

      „Kajl samo priča da mu je dosta ovog mesta, ove kuće, gospodina Meklejna, ali mu se ne ide odavde. Ko bi ga drugi zaposlio?“

      Pogledala sam je preko tanjira, radoznalo. „Zar nije završio školu za bolničare?“

      Gospođa Mekmilijan pažljivo podeli parče hleba na pola. „Jeste, naravno, ali bio je prosečan, čak loš đak. A ne bi se ni reklo da se ovde satire od posla. I često smrdi na alkohol. Neću da kažem da je pijanica, ali...“ Po njenom glasu sam zaključila da mu to zamera.

      „Ja volim ovu kuću“ rekla sam bez razmišljanja.

      Žena je bila iznenađena. „Stvarno, gospođice Bruno?“

      Spustila sam pogled na tanjir, a obrazi mi se zacrveneše. „Ovde se osećam kao da sam kod kuće“ objasnila sam. I shvatih da govorim istinu. Bez obzira na promene raspoloženja mog zanosnog pisca prijalo mi je što sam ovde, daleko od patnji koje su pritiskale moj prethodni život.

      Gospođa Mekmilijan je ponovo počela da brblja, a ja sam pojela sve iz tanjira. Misli su mi jurile po krivim i nepravilnim šinama, a cilj je bio uvek i neosporno Sebastijan Meklejn. Bila sam rastrgnuta između neverovatne potrebe da ga opet sanjam i želje da ostavim iluzije iza sebe.

      Posle nekoliko trenutka Kajl se pojavi u kuhinji, besan kao nikada do tada.

      „Prezirem Meklejna iz dna duše“ СКАЧАТЬ