Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović

Чтение книги онлайн.

СКАЧАТЬ svesti doprele moje reči. Neverica se ogledala na licima prisutnih. Prvo niko nije verovao da ću ovako odgovoriti direktoru a ni on nije mogao da poveruje da sam ovo sam uradio. Da bi malo povratio svoj poljuljani ugled, podigao je ruku sa ispruženim kažiprstom i viknuo:’I da svi posvedoče da su te oni napali, ni u kom slučaju nisi smeo da upotrebiš nož i lanac. Zbog toga ću te momentalno isterati iz škole a policiji je već prijavljena tuča.’

      Okrenuo sam se ka učenicima i upitao: Ko je koga napao? Masa njih je povikala:’Oni njega!’ Ko je na koga potegao nož i lanac?’Oni su potegli a on se samo branio.’Sada se mnogo glasnije čuo povik iz mase.

      Tada se začula policijska sirena. Učenici su se razdvajali na dve strane. Vozilo je stalo ispred nas. Policajci su se osvrtali da vide koga treba da uhapse. Ugledali su mene i Bilju ispred direktora i ostale povređene učenike koji su se lažno previjali od bolova, da bi kod njih izazvali sažaljenje. I oni su pomislili da sam upotrebio nož i lanac i krenuli ka meni. Direktor ih je zaustavio objasnivši im da su mene napali, da su oni upotrebili nož i lanac a da sam se ja samo branio. Izraz tuposti na njihovim licima pokazivao je njihovu nevericu. Jedan od policajaca reče da je zakonom i zabranjena upotreba borilačkih veština. Da bi neko pobedio osmoricu vršnjaka, uz to da oni poseduju nož i lanac, mora da bude majstor u nekoj od borilačkih veština. Opet su se ustremili ka meni. Morao sam odmah da odreagujem: Nemam nikakav pojas i nisam majstor ni u jednoj borilačkoj veštini. Direktore, da li sam ja ovde optužena strana ili sam osoba koja se branila od osmorice napadača? Pogledajte koliko ima svedoka na mojoj strani!

      Masa učenika je opet zažagorila. Ohrabreni porazom nasilnika, mnogi učenici su ih prijavljivali i govorili da da su i njih maltretirali. Policajci su pozvali kola hitne pomoći. Učenici su se, nemajući više šta interesantno da vide, povukli u svoje učionice. Za par dana su ih sve kaznili. Dvojicu, koji su upotrebili nož i lanac, su isterali iz škole. Takozvanog šefa bande su kaznili poslednjom opomenom pred isključenje a ostale ukorom.

      Ubrzo je sve počelo da pada u zaborav. Bilo je sporadičnih tuča ali mene više niko nije dirao. Sa Biljom sam nastavio da se zabavljam. Bilo nam je lepo. Pored nje sam zapostavio učenje i sve ostalo.

      Nekako tih dana, kada mi je sve bilo nevažno, kada su sve misli bile usmerene ka Bilji, majka mi reče da moramo sutra putovati jer je baba Stana pošla na večni počinak. Mnoge vesti čovek ne može prihvatiti pa mu se čini da nisu istinite. Tako se meni tada učinilo da to ne može biti istina. Uopšte nisam verovao da je to moguće. Kako je to đedo mogao dopustiti? Postavljao sam sebi pitanja kao da je u đedovim rukama bila moć da odlučuje o nečijem životu ili o smrti. Te noći gotovo da nisam spavao. Što bi rekli stari – nisam ni oka sklopio. Ujutru smo otputovali u selo u kojem sam proveo detinjstvo. Posle sahrane mog oca, nisam prisustvovao sahranama. Bilo mi je teško. Setio sam se koliko me je volela i koliko mi je ugađala. Setio sam se pesme koju mi je pevala:

      Stara baka čuva me i pazi

      i sve moje ispunjava želje

      Ali niko na svetu ne može

      Da zameni deci roditelje.

      I sada sam, kao nekada kada sam bio mali, i kada sam prvi put čuo ovu pesmu, gorko zaplakao. U mojoj svesti su odzvanjale njene milozvučne reči a suze su tekle niz lice. Prilazili su sa svih strana da me uteše. Prišao je đedo obujmivši me svojim toplim rukama. Tada sam se malo smirio. Sva moja tuga, bol i patnja bile su pretočene u par reči, u to jedno pitanje koje sam mu postavio: Đedo, što joj nisi pomogao da živi?! Opet me je zagrlio a ja sam osetio da mu se celo telo zatreslo:’Sine, šta misliš da to ja ne bih uradio? Ja mogu pomoći svakom kome je Gospod dao da živi, ali zato ne mogu pomoći ni sebi ni bilo kome gde je po volji Božijoj došao kraj života. Neka joj Bog podari rajskoga mira. Ne može se protiv Boga i sudbine. Kada je kome od Boga suđeno, tada će umreti. To ti je, sine, odmor telu. Videćeš u sveskama koje ću ti predati posle moje smrti, da sam sve to opisao i sve će ti tada biti jasno.’

      Kažu da čovek uči dok je živ a ja sam i na babinoj sahrani naučio još jednu životnu lekciju. Shvatio sam da smo i mi Izabranici, iako smo imali neopisivo velike moći u odnosu na ostatak čovečanstva, zapravo smrtnici kao i sav ostali svet. To saznanje me nije baš obradovalo.

      Tada me je đedo umirio rečima:’Sine, sve je to Božija volja i mi joj se moramo prikloniti. Ti moraš zauvek zapamtiti da ne smeš klonuti duhom, nego moraš biti uzdignut jer si Božiji Izabranik.’ Te su mi reči bile melem i uvek sam ih se i kasnije sećao kada bi mi bilo najteže. I uvek sam uspevao da povratim raspoloženje i da ne klonem. Tačna je narodna izreka da veselo srce kudelju prede. Od toga dana sam i ja preuzeo đedov stav. Uvek sam bio veseo a reči su mi bile blage. Na taj način sam postizao i najtužnije osobe da razveselim, najbolesnije da umirim i da im odagnam svaku bol. Tu sam lekciju naučio na bakinoj sahrani.

      Vratili smo se sa sahrane. Patio sam nekoliko dana a onda sam nastavio školovanje. Dobio sam nekoliko jedinica. Bio sam uveren da ću ih lako popraviti, a one su se nizale sve jedna za drugom. Na polugodištu sam imao osam jedinica. Nisu mi smetale. Bilo mi je bitno da se sa Biljom slažem i da o njoj neprestano razmišljam. Bio sam zaljubljen u nju a ona je imala sve petice. Na samom početku drugog polugodišta, Tanja je opet došla kod mene da porazgovaramo:’Miki, Bilja je u totalnoj dilemi. Mnogo puta kada odem kod nje ona plače.’ Da li je moguće? Šta je to sa njom što ja ne znam? – ispitivao sam Tanju. ‘Vidiš Miki, ja sam sa njom mnogo puta razgovarala jer smo najbolje drugarice. Uvek si u našim razgovorima. Tada, kada si je odbranio od onih nasilnika, ona se totalno zaljubila u tebe. Kako su dani prolazili, tako si joj sve manje pažnje poklanjao. Po neki put bi je poljubio, zagrlio i to bi bilo sve. Ona je od tebe očekivala mnogo više. Zbog toga je mnogo puta plakala.’

      I ovoga puta kao i onog dana kada sam čuo za babinu smrt, moja svest nije želela da prihvati reči koje sam čuo, a ona je nastavila:’U poslednje vreme joj je mnogo teže jer su njeni saznali za vašu vezu.’ Opet sam osetio da mi srce lupa kao u početku kada smo počinjali da se zabavljamo.‘Njeni stalno navaljuju da prestanete da se zabavljate. U početku im je odlučno odolevala, ali u poslednje vreme, od kada su saznali za tvoje jedinice, neprestano je opsedaju. Kakva bi to veza bila ako ti ponavljaš? A i ako prođeš, u šta oni čisto sumnjaju, to će biti sa nekim mršavim dvojkama. Kako ćeš sa tim uspehom nastaviti školovanje? U mnogo čemu su u pravu, jer ako pogledamo logično, tvoji nisu dobrostojeći da bi mogli da ti plaćaju školovanje ako ne upadneš na budžet.’

      Svaka njena reč me je pogađala kao ubod igle u srce. Da li je moguće da sam zaslužio ovakve reči? Da li je moguće da je ona od mene zahtevala više ljubavi? Po neki poljubac, zagrljaj i ništa više. Pa šta je više mogla da očekuje i želi od toga? Ja sam joj poklonio srce i svaki treptaj tela. Priznajem da smo teško živeli, ali nisam zaslužio te reči i uvrede.U trenutku je sve proključalo u meni. Hteo sam da joj uzvratim za sve uvrede. Hteo sam svešću da je nateram da ispred svih kaže da me voli i da je morala sa mnom da raskine jer su je roditelji naterali. Hteo sam još mnogo toga reći u toj ljutini, ali sam se setio đedovih reči i u trenutku smirio. Samo sam jedva čujno prošaputao: Tanja, ako treba da raskinemo, želeo bih to da čujem iz njenih usta. ‘Važi Miki. Ti nemoj na mene da se ljutiš što sam ti ovo prenela.’

      Otišla je a ja sam ostao sa kovitlacem u glavi. Naljutio bih se pa bih se opet smirio. To stanje me držalo nekoliko dana. Ako su ona ili njeni rekli onakve reči na moj ili račun moje porodice, onda mi ni ona ni njeni nisu potrebni – razmišljao bih napadajući je a onda bih nalazio reči opravdanja. Istina je, i ako su to rekli, imali su pravo, jer moja porodica zaista nije bila imućna da mi plaća fakultet.

      Stotinama puta sam je optuživao i stotinu puta opravdavao. Kada je Bilja došla da bi potvrdila reči koje sam prethodno čuo od Tanje, zamalo sam zaplakao. Hteo sam da joj kažem da je volim. Hteo sam da je zamolim da ostane i da mi oprosti sve grehe koje nisam počinio. Hteo sam, a ipak se nisam pomakao. Gledao sam dok je prilazila onim njenim gracioznim korakom. Stala je ispred mene. Hladno СКАЧАТЬ